Осврт с поводом
Кад дођем у један град
Кад дођем у било који град, а случајно је тај град био Лозница, волим да га бар мало упознам. Припадам оној ријеткој категорији људи који одлазе у музеје и галерије. Када их обилазим по иностранству, то је прилично скупа навика. На овим балканским просторима то је симболично, јефтиније од једне еспресо кафе у осредњем кафеу или бесплатно. Само што за разлику од иностранства на овим нашим просторима често се сита испричам са кустосима. Тако је било у Музеју Јадра и у Галерији Миће Поповића. На „мрском“ Балкану добијете обилазак музејске поставке, индивидуално вођење, безброј података и занимљивости, емотивну повезаност, инстант пријатељство и све то за џабе. Одете богатији за сазнање да постоје неки дивни људи који много знају и који нису много уочљиви у својој заједници, али јесу неком случајном посјетиоцу... Хвала им. На западу је то значајно другачије. Платите аудио-водич, гледате, не питате јер немате кога, не комуницирате, не размјењујете спознаје и сазнања... Мада, видите. Пуно тога, често туђег...
