Осврт с поводом
Кад дођем у један град
Кад дођем у било који град, а случајно је тај град био Лозница, волим да га бар мало упознам. Припадам оној ријеткој категорији људи који одлазе у музеје и галерије. Када их обилазим по иностранству, то је прилично скупа навика. На овим балканским просторима то је симболично, јефтиније од једне еспресо кафе у осредњем кафеу или бесплатно. Само што за разлику од иностранства на овим нашим просторима често се сита испричам са кустосима. Тако је било у Музеју Јадра и у Галерији Миће Поповића. На „мрском“ Балкану добијете обилазак музејске поставке, индивидуално вођење, безброј података и занимљивости, емотивну повезаност, инстант пријатељство и све то за џабе. Одете богатији за сазнање да постоје неки дивни људи који много знају и који нису много уочљиви у својој заједници, али јесу неком случајном посјетиоцу... Хвала им. На западу је то значајно другачије. Платите аудио-водич, гледате, не питате јер немате кога, не комуницирате, не размјењујете спознаје и сазнања... Мада, видите. Пуно тога, често туђег...
Поред музеја обавезно погледам неку представу чак и кад не знам језик на коме се игра. Али, то је већ дио професионалне опсједнутости позориштем.
Током боравка у граду који има пуно тога да покаже и пружи посјетиоцу ипак остадох доминантно везана за позориште. Поред такмичарских представа у оквиру 19. фестивала глумачких остварења „Драган Тошић“ погледах и неколико ревијалних, које одиграше основаци и средњошколци. Било је ту мноштво занимљивих сценских остварења, пуно устрептале радости, весеља и поноса. Педагози су маштали и стварали, а дјеца су играла помало несвјесна догађаја који ће једнога дана заузети значајно мјесто у личним историјама.
У мноштву различитих сценских догађаја издвојили су се многи, сваки на свој начин, носећи естетику и машту својих твораца. Међу таквим је и представа Драмског студија „Милован М. Радивојевић” Гимназије „Вук Караџић“ Лозница, коју је осмислио и за коју је текст написао њихов професор Алехандер Томић. Представу је редитељски уобличила професорица Слађана Врањеш.
Весела, забавна, шармантна, али и академска тематика. На сцени су се наизмјенично појављивали богови из различитих митологија: словенских, грчких, римских, скандинавских, египатских. Сретали су се у некој земљи, у неком времену које није важно које је, јер како рекоше: „Шта је боговима 100 година?“.
Дружиле су се на сцени Хера и Јунона, Зевс и Јупитер, Перун и Ра, долазиле су виле и валкире, рађала се заљубљеност, самољубље, љубомора, гордост... Сусретали су се свјетови. Пјесник би можда упитао „Шашаво моје, зар могу тамо сви да се сложе?“, а ми бисмо одговорили „Кад већ постоје, нек ту и стоје“. И тако су стајали једни поред других у шареним костимима који својим изгледом подсјећају на још један стих „међу јавом и мед сном“. Асоцијативни, прецизни колико то дјечије моћи дозвољавају, али ипак аутентични и тачни костими су значајно помагали у карактеризацији ликова.
Смјењивали су се дијалози, „богови“, односно млади људи, улазили су и излазили са сцене остављајући за собом мирис радости, маште, знања, младости. Стављајући у фокус личности из различитих митологија, њихове особине и међусобне повезаности, имагинарне сусрете у којима се препознају, ова разиграна позоришна трупа, поред весеља, донијела је и подуку за све оне који су помало заборавили лекције о старим Словенима, Грчкој и Риму, Египту, нордијским легендама...
Хвала им за сат и по егзалтиране игре, коју су фокусирано пратили и њихови школски другови, који су их наградили овацијама. Од мене велики аплауз за професоре, а још већи за ученике који су имали стрпљења и времена да направе једну позоришну представу, а то није ни мали нити лак посао.
У Бањој Луци, 27. априла 2026.
Љиљана Чекић, др наука о драмским умјетностима