Интервју са Светланом Филиповић, бившим директором школе
Чланак из ,,Вуковог гласника”, година XXXI, 8. новембар 2001.
Интервју са Светланом Филиповић, бившим директором школе
Директор Гимназије Светлана Филиповић, професор руског језика, тихо и скромно је крунисала своју богату и успешну каријеру заслуженом пензијом у марту ове године. Тим поводом посетили смо је и замолили да са нама подели своја сећања и дугогодишња искуства.
Волели бисмо да нам кажете нешто о својим ђачким успоменама које сте понели из ове школе.
У ову школу сам дошла са десет година као ученица првог разреда Гимназије ,,Вук Караџић” (сада пети разред основне школе), а изашла из ње са 60 као пензионер. Од школе сам одвојена само за време студија славистике на Београдском универзитету. По завршетку факултета запослила сам се у Гимназији, у њој, без прекида, остала до краја радног века, првих десет година као професор, а затим 25 година као директор, тако да детињство, младост, цео радни век везан ми је за школу. Говорити о Гимназији и времену проведеном у њој за мене је причати о себи, о свом животу, тим пре што су кроз њу прошли сви моји најближи, из разних генерација.
Нешто о ђачком добу… Постала сам ученица првог разреда Гимназије. Моја учионица у приземљу старе зграде. Табла, креда, географска карта, нешто учила из физике, хемије, биологије. Немамо све уџбеника, па је било диктирања, а код куће преписивања. Настава из неких предмета није стручно заступљена. Тек у VII разреду (сада III) добијамо првог професора математике. Ми без предзнања, а он треба да ради програм за седми разред. Муке живе и за нас и за њега. Поред свега ја математику много волим. Професор одређује групу ученика са којима ради кружок − то би била сада допунска настава. У школу стиже још један млад професор математике. Он држи кружок (то би сада била додатна настава) ученицима који желе више да науче. Ту сам и ја.
Оцењивање је тајно. И сада ми је у сећању жива слика професора историје који стави ташну испод дневника да случајно ученик из прве клупе (а ја сам била у њој) не види оцене. Оцене смо сазнавали из ђачке књижице и сведочанстава.
Била сам активна у раду омладинске организације. Сами, уз контролу и сугестије професора, организовали смо културни, друштвени и забавни живот и у томе налазили велико задовољство. Главан забава били су матинеи − игранке које смо одржавали недељом после подне у приземљу старе зграде. Ту су били и дочеци Нове године, ту су се рађале прве симпатије, прве љубави. Осталих дана, два-три круга корзом и одлазак у биоскоп. Али зато, више се читало, причало, проводило време у породици. Више смо се дружили: одлазили једни код других, заједно учили, бољи ученици помагали слабијима.
У школи смо у ђачким кецељама. Скромност у облачењу, у свему. То је наметало време, околности, васпитање. И та особина − скромност, тада изграђена, пратила ме кроз цео живот, што сматрам својом врлином.
Кажите нам како сте доживели школу када сте се у њу вратили као професор.
Поново сам у Гимназији. Изашла сам из ње као ученик, враћам се у њу као професор. Како ући у одељење, шта радити 45 минута? Пре првог часа позива ме директор Зоран Јевтић и каже: ,,Ја знам да ти имаш трему од уласка у учионицу. Али нека ти је на уму да ти знаш више од ученика и то ће ти дати сигурност.” И кренула сам. И не само то. Ја, која сам се, студирајући словенске језике, спремала за сасвим други посао − не за просвету, заволела сам и учионицу, и ђаке и позив.
Нешто се променило у односу кад сам ја била ученик. Услови рада не много: и даље стара зграда, пећи на дрва и угаљ, старе светиљке. Услови се мењају пар година касније изградњом новог дела Гимназије (12 учионица 5 кабинета опремљених савременим наставним средствима и училима). Настава кабинетска. Учионице велике, светле, парно грејање. Ипак, ученици више воле учионице у старој згради иако ће оне бити реновиране; тамо је парно грејање и неонско светло уведено 10 година касније.
Што се тиче колектива, то су углавном моји бивши професори. Имали су за мене симпатије као ученика, имају их и сада. Обрадовали су се мом доласку. Директора обожавам, професоре волим и поштујем. Полако се навикавам да сам њихов колега. Ипак, најлепше ми је у раду са ученицима. Члан сам комисија за рад са ученицима. Имала сам много задужења у школи − у органима управљања, самоуправљања, друштвено-политичким организацијама − много задатака, обавеза ван наставе. Највише времена сам ангажована, а и највише задовољства донео ми је рад у Комисији за рад са омладином. Ја, млад професор, брзо налазим заједнички језик са ђацима. То су били стални разговори, договори (и на састанцима и на одморима) о свему што њих интересује, од школских до забавних, па и личних питања.
Годинама су организована квиз такмичења. Са уживањем учествовала сам у организацији, припремама такмичења, делила њихово узбуђење и радости. Ту се и изградио мој однос према ученику. Поверење, поштовање, прихватање њихових сугестија, у неким пословима равноправан однос, а некад усмеравање, па и критика.
Научила сам да ученик треба да осети добронамерност, треба му указати поверење, прихватити његове добре предлоге, а онда се широм отварају врата за васпитни рад. И све се креће у жељеном правцу. Онда можете на њих да утичете, па и критикујете. И после свега постижете оно што треба и што вам је задатак − помажете правилном развоју њихове личности.
Са ученицима нисам имала конфликте. Ако је било неспоразума, истрајавала сам на разјашњавању − до краја.
Изгледа да је о мени важило мишљење да сам благ професор. Између осталог, зато што није било недовољних оцена. Међутим, истина је да сам у захтевима била строга. Сматрала сам да само активно присуствовање часовима обезбеђује позитивну оцену. Моја је обавеза да толико на часу науче, за више оцене − више самосталног рада.
Лоше сам се осећала кад неко има трему на мом часу. Говорила сам: ,,Пођите од тога да ја желим ви знате, да ређате добре оцене, да се томе радујем и то сматрам и својим успехом; ако за данас нисте довољно радили, надокнадићете то сутра и треме ће нестати.”
Свој однос са ученицима сам доживљавала као однос узајамних симпатија.
Двадесет година сте били директор наше школе. Учествовали сте и у реализацији реформи школства, што није безазлен посао. Шта Вам је давало снаге да истрајете?
Двадесет пет година је дуг период у животу човека, а посебно у радном веку.
Ја бих овај период поделила на три дела: 1976−1980. године, 1980−1990. и од 1990. до пензионисања.
Млада сам била када сам постала директор. У почетку није било лако. Јасно ми је било да се морам држати принципа: поштовање законитости у раду, прописа, правилника, а у све то треба унети догађаје и конкретне људске ситуације које нису исте; треба унети и душе. Желела сам и помагала људима (ученицима, родитељима, колегама, сарадницима), али до одређене границе. Та граница је − не смем грубо кршити принципе, законитост у раду. Међутим, дешавало се да се с друге стране не будем схваћена, да се од мене тражи више, нешто што је изнад те већ растегнуте границе и долазило је до неспоразума, понекад и сукоба. То ме је јако оптерећивало, много сам размишљала, али морам да признам, и остајала истрајна. Иако ме је то, као што рекох, много коштало.
На срећу, таквих ситуација није било много. Много више је било сарадње, узајамног поштовања, поверења. Посебно са младим колегама. И онај став, давно изграђен, према младима, остао ми је кроз цео радни век. С њима, младим колегама, нисам имала проблема. Узајамно поштовање, уважавање, сарадња − симпатије.
На самом почетку било је доста новог. Уведена је петодневна наставна недеља; реновирана је стара школска зграда; увођење парног грејања, неонских светиљки, адаптирање кабинета за ликовну културу у поткровљу зграде; изградња модерне нове зграде, отварање одељења у Малом Зворнику.
Од 1980. до 1990. извршене су реформе у школству, па и у нашој школи. Уведено је усмерено образовање − сви ученици се припремају за укључивање у рад и даље школовање. У Гимназији постоје четири струке и много занимања. Оне се касније сажимају у две, а уводи се и грађевинска струка. Програма је много, а сви су незадовољни: радне организације добијају недовољно оспособљене кадрове, факултети недовољно припремљене ученика за даље студирање; професори и ученици су преоптерећени, често непотребним или неадекватним захтевима.
Промене су биле неминовне. И оне су дошле. Гимназија се вратила себи. постала је општеобразовна школа која припрема ученика за даље школовање.
Период од 90. обележен је новим невољама. Ту у нашој близини, одмах преко Дрине, ратује се и ми то осећамо више него други. У школи је много ученика са ратом захваћеног подручја и са њима се мора посебно радити, помагати им да лакше преброде доживљене трауме и да се на свој начин укључе у уобичајени школски живот. У ту сврху за њих су организоване психолошке радионице, додатни и допунски рад. Трудећи се да ублажимо њихове личне патње и бол, организовали смо хуманитарне акције прикупљајући помоћ како за наше ученике, тако и за рањенике лечене у Бањи Ковиљачи, колеге из средње школе у Шековићима, борце и народ са друге стране Дрине. Није много времена прошло, а уследио је нов талас ратних разарања. Бомбардовање наше земље прекинуло је наставу и у нашој школи, али је школска година ипак регуларно приведена крају.
И поред свега тога, школа добро ради. У тешком материјалним условима успевамо да одржимо многе активности које су прерасле у традицију: издавање листа ,,Вуков гласник”, и Извештаја о раду школе, награђивање одличних ученика и ученика који су постигли изузетне резултате на такмичењима, сарадња са другим школама, посебно са Крагујевачком гимназијом, награђивање ученика из фонда ,,Мићановић”, сусрете матураната различитих генерација. Обезбеђујемо учешће ученика на свим такмичењима која се организују, а они нам доносе златне и сребрне медаље, дипломе за освојена прва места на републичким и савезним такмичењима. Најбољих троје међу њима освајају и олимпијске трофеје. Ученици нам се са успехом уписују на жељене факултете освајајући сам врх ранг-листа, а у јуну 1997. године њих десет су први на тим листама престижних факултета, што је успех до тада незабележен у историји школства Србије. То је и непосредан повод да Културно-просветна заједница Србије додели Гимназији Вукову награду за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору. Изузетан труд и рад професора и ученика наше школе уродио је великим плодом. Резултати су ту. Заиста сам радила у добром и вредном колективу. И сама сам била део њега. Ето одговора на ваше питање.
Који ће Вам догађај из директорских дана остати у најлепшем сећању?
Много је лепих догађаја. Шта изабрати? Да ли када видите да сте ученику или родитељу помогли! Уђе у вашу канцеларију очајан, као да му је Гучево на леђима, а изађе другачијег расположења, са вером и надом да има излаза и да ће се криза превазићи.
Да ли када стигну извештаји о вредновању резултата рада свих школа Подрињско-колубарског региона и ви своју школу налазите увек у врху, међу прве три!
Да ли када видите успехе секција у школи, велико ангажовање па и конкретне доприносе, као што је случај, на пример, са Еколошком, Биолошком секцијом!
Да ли када ученици у великом броју пођу на републичка, савезна такмичења из разних предмета и области, а врате се високо пласирани, са освојеним златним, сребрним медаљама или првим местима!
Да ли одлазак на Олимпијаде и повратак са њих као првака света из биологије, руског језика, математике!
Да ли она живост у школи, свакодневна дешавања, доласци, предавања, округли столови, разговори са бившим ученицима, сада докторима наука, професорима универзитета, значајним ствараоцима у разним областима друштвеног живота, снимање филма о школи, посете медијских давање монографије поводом 125 година постојања и рада Гимназије!
Да ли свечана седница Одбора за обележавање јубилеја и ту с вама, углавном бивши ученици Гимназије, од којих преко педесет доктора наука, а сви су изашли из клупа ове школе и сада су заједно са својим професорима и садашњим ученицима − шампионима знања и својим следбеницима!
Да ли када се ученици врате са пријемних испита задовољни што су у врховима ранг-листа факултета које су желели да упишу!
Ипак, изабрала бих доделу Вукове награде нашој школи као резултат дугогодишњег успешног рада, крунисаног освајањем десет првих места на ранг-листама престижних факултета Београдског и Новосадског универзитета.
У чему се, по Вашем мишљењу, разликују некадашњи од садашњих ученика?
Разлике постоје. Ништа није статично. Мењају се време, догађаји, односи у друштву, у школи. Мењају се и ученици. Стари традиционални модел односа професор-ученик: велика дистанца, професор је увек у праву, ученик је у подређеном положају − превазиђен је. И то је у реду. То је добра страна. Али постоји и она друга. Кад се клатно заљуља, зна да оде далеко на другу страну. Знамо, дешава се сада да дете држи са висине предавање родитељима, тражи од њега (у материјалном смислу) више него што он може да пружи; према професору се недолично понаша, не поштује правила школе; слободно време непримерено користи, велики је утицај медија који зна бити и негативан, и све то не води добру, а понекад доводи и до тешких последица. Размишљајући о проблемима младих, посебно наших ученика, којих је много, тако да наш вредан и способан психолог Гордана Кесеровић има пуне руке посла, ја их видим пре свега у породици. запослени родитељи немају довољно времена за своју децу. Треба зарадити, стварати. Тај недостатак времена надокнађују уступцима који су често на штету њихове деце. Изгубљена је топлина дома и породице, односи међу људима се мењају. вредности су померене, а онда и промењене. Школа не може све то да поправи. Треба се снаћи. Време је то донело и, како то у животу најчешће бива, последице трпе сви, а највише најнедужнији − деца.
Али, и поред свега што рекох и што ме много брине, има места и за велике радости. И у таквим условима, у нашој Гимназији ученици добро уче. Постижу изванредне резултате. Више од половине је одличних и врло добрих. Слабих је мали број. Школа скоро да нема поноваца. Ученици постижу добре резултате на различитим такмичењима, уписују жељене факултете, постају врсни стручњаци и ствараоци у разним областима.
Шта мислите о позиву просветног радника?
Мислим да просветни радник никада у друштву није добио оно место које му, с правом, припада. А због тога и нема селекције. Тим позивом треба да се баве они који поседују много људских, радних и интелектуалних квалитета. Најспособнији треба да се посвећују том позиву, да припремају и оспособљавају младе да наставе њиховим стопама, са жељом да их превазиђу.
Кад-тад до тога мора доћи.
Друштво које тежи прогресу, развоју, бољем животу само тако може остварити своје циљеве.
Да ли Вам се чини да се одласком у пензију прекида та дугогодишња нит која вас везује са школом?
Емотивно сам везана за школу. У животу најтеже је наћи меру. Све има своје време. А мени је дошло време да идем у пензију и да други − млађи, понесу бреме обавеза, које су мени, морам признати, донеле и велика животна задовољства.
Ако уложени напори дају добре резултате, а ви сте у томе учествовали, морате бити задовољни.
Задовољство је ако ваши бивши ученици остају у тој школи са жељом да наставе ваш рад.
Задовољство је и повластица посла којим сте се бавили, ако свуда срећете своје бивше ученике и њихове родитеље и осећате њихове симпатије и поштовање.
Задовољство је ако одлазите, а знате да су вас многи бивши ученици превазишли као свог учитеља или су отишли још даље, као Јасмина Омербеговић Бијеловић, која се, уз многе друге бивше ученике, ангажовала око наше и своје школе, а да будем нескромна, и због велике љубави за свог бившег професора. И што је веома важно, кроз тај дуг период и кроз све то развило се једно велико, право пријатељство.
Те испреплетене нити никада се не кидају.
Шта бисте, на основу богатог педагошког искуства, поручили професорима и ученицима?
Професор треба увек да има на уму да обавља изузетно важан и изузетно одговоран посао и то ће одредити његов однос према позиву. То ће му помоћи да преброди сивило свакодневице. Ученицима треба да прилази са пуно поверења, љубави и топлине; у захтевима да буде одређен и коректан; са родитељима да сарађује и помаже у решавању проблема. једном речју, треба часно, поштено, одговорно да обавља посао и резултати неће изостати.
Ученицима поручујем да уче марљиво и савесно. Учење је њихова основна обавеза. Нека продубљују своја знања, негују врлине и нека уз дужно поштовање користе добра искуства старијих. На добронамерност да одговарају добронамерношћу, на поверење поверењем, на поштовање сопствене личности − поштовањем других.
Ниједна ни други не треба да забораве да су у школи која је својим дугогодишњим трудом, радом, редом и дисциплином обезбедила место једне од најбољих у Србији и на обавезу да се настави тим путем, а тај пут је леп, широк, светао, достојан сваког поштовања. Само напред!
Захваљујемо Вам се што сте одвојили време за нас и подарили нам своја сећања. Властитим животним искуством усмерили сте нас ка најбољем. Нека овај разговор буде једна од бројних нити која Вас везује за Вашу и нашу школу. Довиђења!
Мирјана Тишановић и Јелена Мирковић, IV3